Питер Вулфендејл - Повратак метафизици (1)

(Први нацрт превода последњег поглавља докторке тезе Питера Вулфендјела под називом ,,С ону страну Хајдегера’‘.)

На почетку Темељних појмова метафизике Хајдегер изводи генеалогију метафизике полазећи од Аристотелове дефиниције прве филозофије (prote philosophia) као истраживања које се са једне стране бави бивствујућим као таквим (бивствујућим као бивствујућим), а са друге бивствујућим у целини.1 Иако је Аристотел прву филозофију дефинисао између осталог и као теологију или оно што се тиче божанског првог узрока ово обележје је изведено, утолико што први узрок (Бог – theos) треба да буде оно кроз чега мислимо и бивствујућа као таква и бивствујућа у целини. Хајдегер показује, изводећи порекло метафизике, како је прва филозофија преузета у традицију под несрећним именом ’метафизика’, што је, иако испрва није било везано за предмет истраживања, постало схваћено као истраживање које се бави оним што се налази изнад физичког – натчулним, па чак и нечулним.2 То се прикладно поклопило са схоластичким присвајањем аристотеловске теологије утолико што је Бог схваћен као натчулно биће (ens increatum) кроз кога мислимо бивствујућа и као таква (у погледу њихових натчулних обележја као ens creatum-a) и у целини (као свет – mundus). Хајдегеров главни историјски увид се састоји у томе што је тврдио да су ове теме наставиле да одређују метафизичу традицију чак и након преласка из схоластике у модерну филозофију,3 из чега произилазе две критике упућене традицији.4

Хајдегерова прва критика је упућена немогућности традиције да стварно објасни јединство два дела задатка метафизике – нужну везу између истраживања посвећеног бивствујућим као таквим и истраживања посвећеног бивствујућим у целини. У ствари, он сматра да то представља остатке Аристотеловог наслеђа:

Аристотел не каже ништа или нам није од њега ништа остало о томе како мисли ове два начина о постављању питања у њиховом јединству, ком опсегу тачно ово постављање питања у својој двострукој оријентацији конституише право филозофирање у јединственом виду. Ово питање је отворено и остаје отворено до овог дана, или пак, оно се више данас не поставља.5

Традиција у суштини или у потпуности занемарује проблем јединства некритички наслеђујући проблеме који су претходно препознати као ’метафизички’, или ствара спољашње везе између два дела служећи се ad hoc средствима као што су Бог или натчулно/нечулно. Постоји, према томе, истрајан проблем који се тиче суштинског јединства метафизике.6

Хајдегерова друга критика тиче се посебног начина на који се свака од половина задатка извршава. Ово је артикулисано у терминима онога што Хајдегер зове фундаментална питања метафизике, што, узето заједно, обухвата целину метафизичког истраживања како је оно традиционално схваћено:

  1. ’Шта је бивствујуће?’ – Ово питање се тиче бивствујућег као таквих, оно истражује његову суштину.
  2. ’Зашто нешто, а не ништа?’ – Ово питање се тиче бивствујућег у целини, оно се пита о његовом постојању.

Помоћу првог питања традиција намерава да апстрахује оно што је заједничко бивствујућем на исти начин на који би се апстраховале заједничка обележја неке посебне врсте бивствујућих. (То значи истраживати својство које смо раније назвали бивство.) Помоћу другог питања она намерава да утемељи постојање бивствујућег унутар посебног бивствујућег на исти начин на који би се поставио темељ једног посебног бивствујућег унутар другог. То значи истраживати највише бивствујуће, које се обично разуме као Бог. То су обележја традиционалне метафизике која је одређују као онто-теологију.

Сада можемо да разрешимо привидну напетост која постоји између Хајдегерове раније тврдње да је метафизичка традиција заборавила питање о бивствовању и касније тврдње да је она тиме суштински одређена (у облику водећег питања).7 Хајдегер првобитно сматра да се питање о бивствовању налази имплицитно унутар метафизичке традиције и да његов пројекат преусмеравања метафизике представља покушај да се ово питање учини експлицитним на начин који би избегао опасности онто-теологије. Можемо сада да видимо да се питање о бивствовању имплицитно налази у традицији тачно утолико је дефинисано двоструким интересом и за бивствујуће као такво и за бивствујуће у целини. Ово остаје имплицитно или заборављено, управо уколико јединствени карактер овог интереса није тематизован на одговарајући начин, или утолико што питање није ваљано формулисано. То отркива да се одношење питања на оно што дефинише бивствујуће као бивствујуће не тиче само устројства бивствујућег као таквог, већ и јединствене структуре и бивствујућег као таквог и бивствујућег у целини. Ово омогућава могућност да се неподесност Хајдегерове позитивне дефиниције ’бивствовања’ може превазићи узимањем у обзир устројства бивствујућег у целини. Али, као што се структура бивствујућег као таквог не сме бркати са суштином бивствујућег у целини (бивство), тако се ни устројство бивствујућег у целини не сме бркати са постојањем бивствујућег у целини схваћеног као бивствујуће (на пример Спиноза и Хегел) или позивајући се на бивствујуће (на пример Аристотел и Лајбниц). Не можемо да артикулишемо оно што одређује бивствујуће као такво позивајући се на само бивствујуће.

Проблем се састоји у томе како питање о бивствовању треба да отелотвори овај интерес за бивствујуће у целини и према томе обједини два дела метафизике без кршења онтолошке разлике. (…) Пресудно Хајдегер је идентификовао свет са бивствујућим у целини, и његову световност као устројство овог тоталитета помоћу разлике у односу на било који скуп ентитета. Његова се дакле стратегија састојала у томе да пронађе устројство бивствујућег као таквог унутар устројства бивствујућег у целини. Нажалост, ма колико ово обећавало то не може, како ствари строје, да реши проблем јединства, зато што ова стратегија не произилази из исправљене позитивне дефиниције ’бивствовања’, већ пре из аргумента за идентитет бивствовања и интелигибилности који подупире Хајдегерову првобитну формулацију питања. Ово нас оставља без опција. Са једне стране, пошто је свет само хоризонт интелигибилности не можемо једноставно да га укључимо у дефиницију ’бивствовања’ без стипулације идентитета између бивствовања и интелигибилности.


  1. Martin Heidegger, Fundamental Concepts of Metaphysics (Bloomington: Indiana University Press, 1994), 33. Хајдегер између осталог показује на који начин ова два различита истраживања настају из јединственог интереса за physis који се интерпретира и као бивствујуће као такво и као бивствујуће у целини, што се развија у Хајдегерову потоњу анализу physis-а као почетног облика које бивствовање задобија на почетку историје метафизике. 

  2. Ибид., 38-45. Ваља напоменути да иако Хајдегер овде критикује традицију због присвајања случајног одређења значења метафизике, он чини слично присвајање у више од једног наврата идентификујући метафизику као истраживање у ком Dasein (тубивствовање) трансцендира, премешта себе изнад бивствујућих (What is Metaphysics у Pathmarks (Cambridge University Press, 1988), 91; *Introduction to Metaphysics (Yale University Press, 2000), 18-19). 

  3. Ибид., 46-55. 

  4. Ово није све разрађено у Темељним појмовима метафизике. Друга критика, посебно, развијена је у детаље у делима која су уследила (Упор.: Шта је метафизика; Увод у метафизику; Онто-тео-логички склоп метафизике, Ниче). 

  5. Fundamental Concepts of Metaphysics, 33. 

  6. Мислим да се може понудити добар разлог за то да овај проблем истрајава у савременој филозофији. Савремене метафизике (и ’аналитичке’ и ’континенталне’) углавном или једноставно наслеђују своје проблеме из традиције без покушаја да дефинишу јединствен циљ метафизичког истраживања (на пример Делезова и Вајтхедова синтеза класичних метафизичких проблема са појмовним инструментима савремене науке (Ја сам чисти метафизичар у (Collapse III: Unknown Deleuze. Urbanomic Press, 2007.) или поступају на основу мање или више нејасном, уопштеног и имплицитног обележавања своствима као ’описивање стварности’ у неком довољно општем смислу (Природа метафизике, 11-21), дефиниција онотлогије Кита Фајна (важна грана метафизике) у погледу недефинисаног појма ’стварности’ (Питање онтологије, 157-177), или тврдња Вилфрида Селарса да филозофски подухват има за циљ да ’’схвати како ствари, у најширем могућем смислу речи, повезане, у најширем могућем смислу речи’’ (Филозофија и научна слика човека, у Science, Perception and Reality. Ridgeview Publishing Co. (1991), §I)). 

  7. Хајдегер и сам признаје ову напетост у Уводу у метафизику где каже: ,,Али овај говор о ,,заборављању бивствовања” [тенденцији метафизике да заборави биствовање] је амбивалентна као и сам израз ,,питање о бивствовању”. Уверава се с пуним правом да метафизика испитује ипак бивствовање бивствујућег; због тога је, наводно, очигледна будалаштина спочитавати метафизици неку заборављеност бивствовања.” 

 
8
Kudos
 
8
Kudos

Now read this

Питер Вулфендејл - Повратак метафизици (2)

(Први нацрт превода последњег поглавља докторке тезе Питера Вулфендјела под називом ,,С ону страну Хајдегера'‘.) I) Бивствовање и ‘ништа’ Наиме, није све изгубљено. У периоду између Бивствовања и времена и Прилога филозофији, док је... Continue →