Питер Вулфендејл - Повратак метафизици (2)

(Први нацрт превода последњег поглавља докторке тезе Питера Вулфендјела под називом ,,С ону страну Хајдегера'‘.)

I) Бивствовање и ‘ништа’

Наиме, није све изгубљено. У периоду између Бивствовања и времена и Прилога филозофији, док је његова позиција доживљавала промене, Хајдегер је развио алтернативни начин разумевања предмета којим се бави питање о бивствовању који у јаснијим терминима артикулише везу између бивствујућег као таквог и бивствујућег у целини.¹ Шта одваја овај алтернативни приступ дефинисању ‘бивствовања’ је управо то што је он испреплетен са објашњењем природе метафизике који смо управо испитали, и то што је представљен (у складу са његовим ранијим пројектом) као да продире до скривеног срца метафизике. То је Хајдегерова злогласна расправа о другом фундаменталном питању метафизике коју смо горе одредили - зашто бивствујуће пре него ништа? - и његова особена анализа начина на који се ово питање одређује у терминима ничега (das Nichts).² Ова анализа је је била нашироко исмевана као да служи за пример како се наизглед дубоке али заправо суштински празане метафизичке тезе могу извести из елементарног неразумевања подлежуће логике језика.³ Мада теза коју Хајдегер изводи из ове анализе, да су бивстовање и ‘ништа’ идентични, може да се чита као суштински алтернативна дефиниција ‘бивствовања’ која даје првенство бивствујућим у целини над бивствујућима као таквим. Како бисмо ово разумели на одговарајући начин једноставно морамо да на исправан начин рашчланимо Хајдегерову анализу и да прецизно одредимо шта он мисли под речју ништа.

Можда је најбоље почети диференцирањем Хајдегерове тезе од сродне тврдње с којом почиње дијалектика Хегелове Науке Логике, са којом и Хајдегер сам повлачи паралелу.⁴ Хегел почиње Логику одређењем ‘бивствовања’ као ‘неодређене непосредности’’.⁵ Али, он то не чини како би урадио нешто слично постављењу питања о бивствовању, што би био пример интенционалног мишљења, у ком ми нечему прилазимо са разумевањем унапред (што Хајдегер цени), и овај облик мишљења је наводно преовладан у Феноменологији духа. То је оно што Хегел зове природна свест и он сматра да тај појам представља раздвајање субјекта и објекта, што такође укључује и раздвајање њихових структура, односно наиме и мишљења и бивствовања.⁶ Феноменологија се састоји од иманентне дедукције последица које следе из садржаја овог појма, показујући како његов најпростији облик (чулна извесност) противречи сам себи и како се преображава у другачији облик (перцепцију), пролазећи даље кроз низ сличних промена што на крају води до самопротивречности природне свести као такве, преображујући је у своју негацију - појам идентитета субјекта и објекта (и према томе мишљења и бивствовања), што Хегел зове апсолутно знање или наука.

Из ове тачке почиње Логика. Њена намера се састоји у томе да, пре него што постави питање о бивствовању или било ком посебном објекту допусти структури мисли да саму себе иманентно развије ескплицирајући оно што је имплицитно у минимуму садржаја који може бити мишљен. То је минимални облик мишљења симплицитер насупрот минималном облику природне свести са којом почиње Феноменологија. Наша улога као мислилаца је само да олакшамо овај дијалектички процес самоексплицирања и ми немамо избор у погледу начина на који се оно развија. Као што Хегел каже, ми ,,повлачимо нашу слободу унутар садржаја’’ који ће бити мишљен.⁷ Овај облик мишљења Хегел назива наука.⁸ Дијалектика задобија облик низа промена измеђе различитих категорија које су Хегелов еквивалент и Кантових (трансценденталних) логичких категорија и Аристотелових метафизичких категорија (и значења бивствовања). Логика је истовремено и логика и метафизика тачно утолико што почиње са претпоставком да су мишљење и бивствовање идентични, чинећи иманентну експликацију структуре мишљења истовремено и дијалектичким развојем бивствовања.⁹ Минимални садржај који се може мислити - неодређена непосредност - зове се ‘бивстовање’ управо због тога што је прва категорија у ланцу. Последња категорија - апсолутна идеја - је једноставно кулминација процеса у коме бивствовање експлицира само себе у коме се целокупна структура развија и у коме је постала експлицитна као структура мисли као такве. Категорија ‘ништа’ је друга категорија у ланцу која просто експлицира минимални садржај категорије ‘бивствовање’, односно потпуни недостатак икаквог одредивог садржаја у њој.¹⁰ У суштини, почетак који омогућава да се дијалектича лопта котрља у Логици је извођење закључка да бивствовање је(сте) ‘ништа’.¹¹

На овом месту морамо бити пажљиви како бисмо обратили пажњу на разлику између Хегелове експлицитне дефиниције бивствовања као неодређене непосредности и његове имплицитне дефиниције као структуре предмета мишљења. Последње је важно утолико што показује да Хегел и даље мисли бивстовање као структуру бивствујућег као таквог. Чак иако он мисли ову структуру полазећи од најапстрактније могуће апстракције бивстовања. То показује да је Хајдегер био у праву када је Хегелову позицију, на почетку Бивствовања и времена описао као експлицитно мишљење бивстовања као највишег и према томе најпразнијег рода бивствујућег.¹² То до неке мере оправдава начин на који смешта Хегела унутар метафизичке традиције утолико што то значи да Хегел мисли бивствовање као облик бивства у коме се суштина бивствујућих разлаже у терминима својстава посебне врсте бивствујућег односно субјекта.¹³ То чини основу Хегеловог чувеног изједначавања субјекта са супстанцијом.¹⁴ У суштини упркос чињеници да Хегел испрва одређује бивствовање као празно, његова дијалектичка трансформација у потпуно артикулисану категорију апсолутне идеје испуњава његов садржај на начин на који нарушава онтолошку разлику. Ово нарушавање је сложено утолико што то по себи схваћено као апсолутни дух који у великој мери као Спинозина супстанција представља бивствујуће по себи. Хегелова филозофија према томе може бити легитимно виђена као крајњи облик метафизике као онтотеологије.¹⁵

Стварна разлика између Хајдегерове и Хегелове верзије ове тезе тиче се чињенице да је Хегелова транзициона. Она треба да буде надомештена у саморазвитку садржаја појма бивствовања (што је идентично са бивствовањем као таквим). То се дешава због његовог статуса који Хегел зове спекулативни суд.¹⁶ Хајдегерова тврдња да је бивстовање ‘ништа’ није транзициона у овом смислу. Она не чини експлицитним неодређеност појма садржаја бивствовања већ његову посебну одређеност. Бивстовање никад није празан појам за Хајдегера па чак не ни провизионално. Насупрот томе то значи да Хајдегер разуме ‘ништа’ не као потпуну одсутност садржаја већ као веома одређен облик празнине. То није општи појам ништавила од кога би могле да постоје бројне инстанце него посебно ништавило - не пуко ништавило већ само ‘ништа’.¹⁷ Како би смо схватили ово на прави начин морамо да се вратимо Хајдегеровој анализи другог кључног питања метафизике.

Најважнија тачка у Хајдегеровој анализи питања ‘зашто бивствујуће а не ништа?’ се састоји у томе што он не мисли да је могуће одговорити на питање на начин који не нарушава онтолошку разлики, односно, на начин који се не позива на неко повлашћено бивствујуће (тј. Бог) или скуп бивствујућих (тј. Платонове идеје) које би служиле као темељ за бивствујућа у целини.¹⁸ То значи да се Хајдегер држи принципа онтолошке разлике он сматра да на питање не може бити одговорено. Али, као што смо већ рекли, то није одговор на питање које је нужно већ оно нешто друго открива наиме - ‘ништа’. Карнапова критика Хајдегеровог и Хегеловог говора о ништа тиче се тога што се нелегитимно претвара квантификациони израз (нпр. ‘нема ничег изван’) у појединачни термин (нпр. ‘ништа што је изван’) које наводно означава неки необични метафизички ентитет. Он сматра да то није само погрешно већ у правом смислу контрадикторно што ако ‘ништа’ јесте ентитет онда у ствари нема ентитета (нпр. уколико постоји једно ништа изван, онда постоји нешто изван, не ништа на почетку). Упркос његовим тврдњама о мишљењу помоћу очигледну логичку противречност¹⁹ то није оно што Хајдегер заиста чини. Он је веома јасан по питању тога да ‘ништа’ није ентитет већ буквално недостатак ствари. Пружајући позитивно одређење и према томе разматрајући тачно шта Хајдегер чини када говори о ‘ништа’ захтева да размотримо детаљније структуру питања.